O projektima, grantovima i odgovornosti
Lični osvrt na šesnaest godina rada u civilnom sektoru
Ovim tekstom započinjemo autorski prostor na našem sajtu. Htjeli smo da prvi tekst bude opštiji – o projektima i nevladinim organizacijama – kao lični osvrt nekoga ko već šesnaest godina radi u Regionalnoj razvojnoj agenciji i ko je prošao sve uspone i padove rada u nevladinom sektoru.
Piše: Jelena Krivčević
Naredni tekstovi baviće se konkretnijim temama iz ruralnih i planinskih područja sa kojima radimo, ali činilo nam se važnim da najprije podijelimo ovo iskustvo. Jedno od najčešćih uvjerenja sa kojima se susrećem tokom godina jeste da se novac iz grantova, posebno onaj koji ide nevladinim organizacijama, lako dobija i još lakše troši. Da se može nenamjenski koristiti, „ponijeti kući“ ili potrošiti bez stvarne odgovornosti.
Razumijem zašto takva percepcija postoji. Ljudi su se svega nagledali – i po institucijama i po organizacijama – i prirodno je da u sve sumnjaju. Ali isto tako znam da ljudi najčešće nemaju jasnu predstavu kako projekti zaista izgledaju iznutra, posebno oni koje finansira Evropska unija i međunarodni donatori. Iz mog iskustva – a iza mene je deset godina rada u međunarodnim organizacijama i šesnaest godina rada u Regionalnoj razvojnoj agenciji – stvarnost izgleda bitno drugačije.
Do grantova se ne dolazi lako. Konkurencija je velika, procesi su zahtjevni, a kriterijumi strogi. Za svaki odobreni projekat stoji mnogo više prijava koje nijesu prošle – ne zato što su bile loše, već zato što su sredstva ograničena, a zahtjevi visoki.
Nikada nisam pravila preciznu statistiku, ali sam prilično sigurna da napišemo barem tri puta više projekata nego što bude odobreno. Još veća zabluda je da se grant novac troši bez kontrole. Mi, na primjer, gotovo svakog mjeseca imamo neku vrstu kontrole. U svakom projektu postoje najmanje dvije finansijske provjere, obavezna završna finansijska revizija, a ponekad i vanredne revizije, ukoliko se projekat nađe u slučajnom uzorku.
Tu su i programske monitoring kontrole, sa više nivoa provjere. Ako se sve sabere, na jednom projektu se desi najmanje pet ozbiljnih kontrola. Uz to dolazi pisanje periodičnih izvještaja, njihova provjera, kao i ogromna količina dokumentacije koja prati svaku aktivnost i svaki trošak. Ta dokumentacija mora da se čuva najmanje pet godina. To znači da za projekat koji traje dvije godine imate obavezu da sedam godina obrazlažete, objašnjavate i odgovarate na pitanja. Greške se pamte i imaju posljedice.
Ne mislim da je nevladin sektor bez problema. Sigurno je da postoje neodgovorne prakse i u okviru NVO u Crnoj Gori, kao uostalom i u svim segmentima našeg društva. Postoje organizacije koje nastaju rekreativno, bez jasne ideje i stvarnog rada. Registar je pun neaktivnih organizacija, a neki ljudi se formalno vode kao osnivači ili zastupnici desetina nevladinih organizacija.
Ako bi se društva razvijala samo kroz radionice i konferencije, Crna Gora bi odavno bila Švajcarska. Razvoj je složen proces i mora mu se pristupati iz više uglova, na više nivoa i na različite načine.
Postoje organizacije koje ne doživljavam kao naročito kvalitetne upravo zato što olako shvataju šta znači okupljati ljude sa ciljem da im se unaprijede znanja i vještine. Predavači se ne biraju pažljivo, aktivnosti se ne planiraju kako treba, a krajnji korisnici se često ne razumiju dovoljno. Ima i donatora koji podršku razvoju tumače gotovo isključivo kao niz radionica i konferencija, praćen stalnim PR-om za donatora.
Pogrešnim pristupom izgradnji kapaciteta dešava se još jedna šteta – „sagorijevaju“ ciljne grupe. Ljudi se umore i izgube interesovanje, pa kasnije odbijaju da učestvuju i u kvalitetnim i važnim aktivnostima. Time se gubi povjerenje, ali i prostor za stvarni uticaj. Na kraju, trpi kvalitet projekata, a kvalitet projekata je ključan ako želimo da doprinesemo društvu i unaprijedimo oblasti za koje često nema dovoljno sredstava u državnom budžetu.
Za mene projekti nisu lak novac. Oni su obaveza. Obaveza prema donatorima, ali prije svega prema ljudima sa kojima radimo. Svaki projekat mora imati smisla, jer se svaki naredni gradi na iskustvu prethodnog.
Ovaj tekst ne pišem da bih branila sektor, niti da bih zatvarala oči pred lošim praksama, niti da bih upirala prstom u kolege. Pišem jer vjerujem da je važno da se o projektima i organizacijama govori iskreno, bez mitova i pojednostavljivanja. Dok god se razlika između ozbiljnog i neodgovornog rada ne pravi jasno, nepovjerenje će ostajati.
Moj lični zaključak je jednostavan: uprkos brojnim problemima i neizvjesnosti rada u intervalima od projekta do projekta – ja volim da radim ovo što radim. Poštujem slobodu da biram da radim ono u šta vjerujem i trudim se da se prema toj slobodi odnosim odgovorno. Cijenim činjenicu da mogu da budem izvan partijskih rovova i da promišljam bez političke ili druge uslovljenosti. Volim što stalno učim i srećem ljude od kojih mogu da učim. I iskreno se radujem svakom dobrom komentaru kontrolora o našem radu, jer znam da je došao isključivo po osnovu zasluga. A kada naš rad pohvale naši sugrađani i naše ciljne grupe – to je satisfakcija veća od bilo koje druge.
Jelena Krivčević
Jelena Krivčević ima 15 godina iskustva u radu u projektima, od toga 10 godina isustva u regionu Bjelasice, Komove i Prokletija i 5 godina van Crne Gore. U različitim ulogama i na različitim pozicijama radila je na implementaciji multimilionskih projekata u oblasti razvoja zajednica i ekonomskog rasta u Crnoj Gori i u Gruziji, pružala je konsultantske usluge prevashodno USAID-ovim projektima u Gruziji, Srbiji i na Kosovu, radila na pripremi i sprovođenju projekata koje finansira EU.
